USPOMENA NA SIMONOVIĆ RAJKA

Marinko Ćulafić, presednik Zajednice Crnagoraca u Albaniji- ZCGA sa sjedištem u Elbasanu nam je poslao priču koju smo odlučili da podjelimo sa pratiocima Portala Moja Crna Gora.

…Godinama sam razmišljao da li da napišem nešto o životnoj priči Rajka Simonovića, crnogorskog emigranta koji je preminuo negde početkom devedesetih godina, pored kapije tvrđave, napušten od svih. Ko se ne bi sećao tih godina i jednog sedog čoveka, koji je kao u svojoj kući uz ogradu tvrđave imao baštu, od nameštaja svega nekoliko starih ćebadi kojima se pokrivao tokom hladnih zimskih noći. U ruci je uvek držao blok u kojem je olovkom pravio skice ženskih haljina i odeće. Neki su ga zvali „izlapeli”, drugi su ga čašćavali čašom piva, neki su mu slali da jede…

Negde u maju 1990. godine, nakon sto sam stigao u Skadar da vikend provedem sa porodicom, izasao sam u šetnju sa svojim drugom iz kraja. Pored kapije tvrđave videli smo Rajka koji je kao i uvek bio izgubljen u svojim crtežima. Prijatelj me je upitao da li znam da je Rajko crnogorski patriota. Na trenutak sam zastao, a onda me je radoznalost odvela pravo do tog sedog čoveka. Pozdravio sam ga na našem crnogorskom jeziku, a on me je radosno pogledao. Njegov pogled mi je ostao u sećanju jer je to bio sve samo ne pogled jednog „ludaka”, pogled koji me je naterao da pomislim da se ispred mene nalazi jedan veoma inteligentan čovek koji je u životu mnogo patio. Rekao sam čiji sam sin i nakon što mi je čvrsto stegao ruku dodirnuo me i rekao mi: “Marinko, koliko si samo porastao?! Sećaš li se kad sam te kao bebu držao u rukama?”.

Susret sa Rajkom me je mnogo raznežnio, a radoznalost da saznam njegovu prošlost me je pratila do kuće gde sam odmah pitao roditelje za njega. Rajko je bio porodični prijatelj ali se nažalost niko više nije usuđivao da sa njim govori nakon što je otišao u zatvor. Pre nego što su ga zatvorili sa terećenjem za političku agitaciju i propagandu, Rajko Simonović je bio jedan od najboljih revizora u Elbasanu i imao je divnu porodicu. Kako se u ono vreme usudio da stalno kritikuje kvalitet žitarice i poredi je sa žitaricom iz Vojvodine, veoma brzo, uhođen od strane špijuna samog režima, doživeo je sudbinu onih kojih su govorili bez dlake na jeziku. Uhapšen je i osuđen na nekoliko godina diktatorskog zatvora. Supruga ga je napustila i sa ćerkom otišla u Tiranu, gde je bila primorana da zaboravi na njegovo postojanje. Nakon sto je izašao iz zatvora, dobio je stan, ali ga nije prihvatio i odlučio je da preostali deo života provede usamljen, pored kapije tvrđave. Sada, nakon svih psihičkih tortura koje je preživeo, ništa se u njegovim očima nije videlo…

Osećao sam moralnu obavezu, da koliko znam i mogu, sa poštovanjem napišem nešto o životnoj priči jedne od mnogih žrtava komunističke diktature.