DRAGOLJUB I „TA GA DA GA DUM“ U VRBASU

Dragoljub Đuričić: Ma ja živim neki svoj život, pomalo blesav, sa maksimalnim uvažavanjem svih svojih saradnika. Dovoljno je da mi neko pokaže interesovanje i da me je kupio, pa da mu se sav predam. Ja zvanično nemam školu, nešto mi to administrativno ne ide od ruke, nešto mi smeta na relaciji učitelj-učenik iako sam iz familije gdje su svi tradicionalno učitelji od Jovana Kruške pa na ovamo, ali znam da sam djecu iz Vrbasa, za 25-30 časova toliko spremio da su eto ove godine učestvovali u programu “Ritam Evrope” (intervju za Antenu M – jul 2019).

„Muzika je bazirana na ritmu, život je baziran na njemu. Ako srce ne otkuca tri puta u ritmu, četvrti put neće ni otkucati.“

I eto, tog 15. marta Tvoje srce nije otkucalo taj četvrti put i stalo je. Tvoje srce koje je sa ogromnim entuzijazmom i željom pomeralo granice muzike, ljubavi, tolerancije. Ti, za koga smo verovali da sa takvom količinom pozitivne energije koju poseduješ, moraš izaći kao pobednik, odlaziš.

Prvi put u Vrbasu svirao si 2012. sa crnogorskim gitarskim duom Bulatović Nikčević u bioskopu Jugoslavija. Tada nisam uspeo da te upoznam. Кada je 2015. godine Gradski muzej Vrbasa organizovao Tvoj koncert na platou pored Muzeja i kada ste dobošareći prošli glavnom ulicom da biste došli do njega, priliku nisam propustio.

Nakon koncerta, pomalo stidno pružih ruku za upoznavanje muzičkoj legendi i u tom stisku probudiše se sva moja sećanja. Sećanja dečaka na 1999. godinu kada sa 11 godina videh na čuvenom trećem kanalu RTS, čoveka sa ogromnom energijom koji sa grupom bubnjara svira i viče ta ga da ga dum i maštanja posle tog događaja da bih možda nekad i ja zasvirao sa tobom a ni ime ti nisam znao. Znao sam samo da od tada nije više bilo isto. Polako sam počeo da upoznajem muziku i bubanj koji je postao i ostao do dana današnjeg moja velika ljubav i svakodnevnica.

Sve te slike mojih vežbi, svirki i druženja prođoše kroz taj stisak, i htedoh izustiti da si ti razlog mog bavljenja muzikom ali rekoh samo – „moje poštovanje“.

Te večeri u druženju sa zajedničkim prijateljem Bodinom došli smo do ideje da u našem gradu držiš časove bubnjeva. To si prihvatio sa oduševljenjem a moje poštovanje je bilo neizmerno. Uz podršku Grada i Кancelarije za mlade to je uskoro postalo stvarnost.

Iz naše male kancelarije u centru grada počeli su da odzvanjaju bubnjevi. Odziv roditelja i dece je bio sjajan a naši sugrađani su počeli da osluškuju i posmatraju neobičnu kancelariju u kojoj slavni bubnjar i gomila dece vežbaju ritam.

Na početku mi se činilo da će to biti časovi kao i svaki drugi međutim, Ti si neverovatnom energijom i pozitivnošću pomerao granice očekivanja deci i roditeljima koji su dolazili.

Polako ti časovi postaju časovi ne samo o bubnju, nego o životu, iskustvu, idejama i stvaranju. Vest o školi se brzo proširila i počeli su pozivi sa raznih televizija, iz raznih gradova.

Prve dve grupe polaznika su završile obuku i napravismo prvi koncert za decu u našem bioskopu koji je bio mali da primi sav narod koji je hteo da dođe da da podršku deci i Tebi. Činjenica da si na profesionalnoj muzičkoj sceni od 1975. od grupe „Ribeli“ , „Mama Кoko“, do „Ju Grupe“ te „Leb i Sol“ sa kojom si nastupao po najpoznatijim svetskim dvoranama i klubovima Londona, Pariza, Rima, Njujorka, pa do Balaševića i Zdravka Čolića, nije ti smetala da sa gomilom dece i tinejdžera nastupaš kao da su ti ravni.

Posle tog koncerta u bioskopu saradnja je nastavljena, dolazili su novi klinci, nova deca kojima si govorio da nije važno da li će postati bubnjari, nego da imaš za cilj da svojim predavanjem oni postanu bolji ljudi, stabilni pa ako neko postane bubnjar nije loše.

Stisak ruke i moje poštovanje prerasta u ogromno međusobno prijateljstvo, stvaralaštvo mnogih ideja, tebe kao ostvarenog umetnika i mene mladog čoveka.

Iz tog prijateljstva saznao sam mnogo stvari o Tebi, što privatnih, što profesionalnih; da si otac dva sina – jednog sportiste rukometaša u Srbiji i drugog kontrolora leta u Adelaidu u Australiji. Takođe sam saznao da si svoje umetničko stvaralaštvo upotpunio radom na muzici za 20 pozorišnih predstava, da si u nekim čak i glumio. Da si komponovao muziku za balet, da si se bavio slikarstvom i izlagao na 17 samostalnih izložbi širom bivše Jugoslavije a i da si od svega toga najviše ponosan na svoja dva unuka.

Polaznici tvoje škole od 2015. godine do 2019. godine su sa Tobom doživeli mnogo lepih iskustava i događaja. Od humanitarnih koncerata, Beogradskog maratona, Dana bubnjara u Ateljeu 212 u Beogradu do učestvovanja u organizaciji „Srbija u ritmu Evrope“.

Nisam mogao da ne pokažem oduševljenje kada si me pozvao u više navrata da nastupam sa Tobom. Zapitah se šta bi pomislio taj dečak od 11 godina da sam mu rekao, dok je lupao i skakao po kući zamišljajući koncert, da će to biti moguće i da će se ostvariti taj „ta ga da ga dum“.

Pored Tebe, druženja i sviranja, upoznah Tvoju sjajnu grupu „Balkanska Lavina„ i neke od velikana muzičke scene od Srđana Dunkića, Igora Maleševića i drugih…uz čije sam istraživanje i sam napredovao.

Кada nismo bili zajedno često smo započinjali rane jutarnje razgovore gde mi ponekad nije bilo jasno kako to da mi u 06:50 kažeš „E Nebojša imam ideju“. Pomalo neshvatljivo da neko sa tada 63 godine ima toliko volje i želje za stvaranjem a pritom je ostvario mnogo toga.

Voleo si Vrbas i o njemu svugde lepo pričao, a pričao si i da je malo više tvoj nego ostali gradovi u Vojvodini i u Srbiji.

Zadnji put smo se čuli za tvoj rođendan 10. februara kad si mi rekao da dolaziš kroz par dana u Vrbas da se vidimo. Par dana je uveliko prošlo nisi se javio, zvao sam te, nisi se javio.

Ubrzo se proširila vest da je ovaj neobičan virus i Tebe stigao, da si se osećao loše i da si primljen u bolnicu. Uspeo sam da dođem do tvog sina Andrije koji me je obaveštavao o tvom stanju.

Svi su pitali za Tebe od roditelja i dece, do Milana, Luke, Fedora, Matije, Bogdana, Milene i Olje. Čak i to jutro dana kad si nas napustio, rečeno mi je da si stabilno, a onda novinski naslovi sa tvojim likom i tužni naslovi.

„Odložite palice“ umro je, pročitah negde…

Nema odlaganja Dragi, jer iza Tebe ostaju sva ova deca, mnogi ostvareni ljudi, muzičari kojima si bio uzor.

U jednoj pesmi su reči: „Кažu ne, nemoj lađom sna, nebo je samo drum bez dna“… Ja bih rekao nebo je samo bubanj bez dna a ispod njega mi koji se molimo da Ti dobri Gospod podari dobar bend a Ti zagrmi ponekad odozgo, tu staru, tu čuvenu -Ta Ga Da Ga Dum!

Počivaj u miru.

Zahvalan Nebojša Ćetković u ime dece, roditelja, prijatelja i Vrbašana.