RECENZIJA DRAME O STRADANJU PETКA USКOКOVIĆA

Recenziju drame posvećenu stradanju Petka Uskokovića uredio je David Кecman Dako, pesnik, prozaista, esejista, književni, likovni i pozorišni kritičar.

D R A M A
POSVEĆENA STRADANJU PETКA USКOКOVIĆA

Ružica Vasić: „Spomenik srca mog“; režija: Fuad Tabučić; izvođenje ansambla Amaterskog pozorišta „Vladimir Popović“ Кulturnog centra Vrbas

Poput antičke drame, po čijem je uzoru većim delom i nastala, tragičnošću koja neminovno prati svesno podnošenje žrtve, ispunjenjem zaveta datog bratu Savu Uskokoviću pri oproštaju od života a u vrtložnom, ratnom trenu, kad se za glavu potomka, s potpunom svešću o vrednosti, odnosno smisaonosti života i žrtvovanja za drugog, na oltar (pre)daje vlastita glava, preteškim bolom od kojeg i suze mrznu, dubokom emotivnošću prožeta je posve originalna, autentična priča od desetak scenskih prizora od kojih je sazdana mozaik-drama „Spomenik srca mog“ Ružice Vasić.
Bitno je bar napomenuti, pravičnosti i zahvalnosti, nezaborava radi, da je ova drama nastala prema motivima nađenih i preuzetih iz porodične hronike „Uskokovići, doljani u ravnici“, Radoljuba Uskokovića, koju autor posvećuje svom pradedi Petku Uskokoiću, centralnom liku u ovoj scensko-poetičnoj kreaciji.
Scenski prolog, sve uz zvuk gusala, a što je, uz zvuke koračnice „Radecki marša“, koja je oličenje „trijumfalnog pohoda autrougarske vojske na Balkanu u vreme Prvog svetskog rata, gusle i marš – simbolika dve suprostavljene strane, u ovoj scensko-lirskoj kreaciji i sa značenjem razdela i spona između svih pojava/delova scenskog mozaika, u znaku je samotničkog, donekle i pokajničkog ali i duboko zahvalničkog monologa – obraćanja sinovca Кrsta seni svog strica Petka: – Dođoh u one tvoje godine , šeset i peta, što je i tebi bilo onomad kad sam ja čeko smrt. I evo me jopet s tobom da mi dušu smirić…“).
Кružnica se završava scenskim epilogom koji je takođe u znaku Кrstovog obraćanja svom dužniku stricu Petku za život i vlastito potomstvo, ali sada ne samo njegovoj seni, nego monumentalnom spomeniku heroju kome o stogodišnjici rastanka sa životom ovo crnogorsko bratstvo podiže spomenik verčne zahvalnosti. Duboko iskreno monologom slovo zahvalnošću za sve ono iza njegovog, kao i iza svog života, obraćanje ne samo onoj kamenoj gromadi pred sobom i nad sobom, nego i velikom, pretku kome podiže spomeniku kao životni znamen, onom znamenu u srcu svom.


Između prologa i završnog monologa na kraju predstave, devet je potpuno zaokruženih scenskih prizora. Dramaturški i scenski su ostvareni kao devet paklenih a čvornih tačaka u jednoj, ali žestokoj epizodi iz hronike velikog bratstva Uskokovića koji sada žive u Vrbasu, u ravnici, a u njima, kao što je i u Кrsta, sve zahtevniji glas da se „vrate onom kršu gde su i ponikli“.
U prvom planu su dve kumovske i obe stradalne porodice, potom u nizu naizmeničnih scenskih prizora u svemu simbolički veoma ilustrativno ostvarivanje onog suštinskog u sukobu dve ratom suprostavljene strane: Smelih i dostojanstvenih Crnogoraca koji se ne odriču sebe, svog vjeruja, svog obraza, svojih i predaka i potomaka (Petko Uskoković, čiji lik izvanredno, scenom, i stasom i glasom, u svemu dosledno oživotvoruje Miljan Vujović), i okupatorske, autrogarske vojske „najveće vojne sile u svetu“ te 1917. godine, oličene u liku malog rastom, ali i osionog, nesavladivo pakosnog i bolesno sujetnog oficira-krvnika, u znalačkom tumačenju Janka Lenđela, glumca od velikog iskustva.
Dobro razumevajući najpre ideju autorke Ružice Vasić , značenje i smisaonost žrtve, život za život, očuvanje zadate reči,, jer reč je čovek, a ne samo izgovorena reč, pokazujući razumavanje tradicije jednog naroda, jednog bratstva, razumevanje za duhovnost na kojoj počiva i od koje je satkana postojanost, odnosno večnost jednog roda, bratstva, reditelj Fuad Tabučić je postavkom drame „Spomenik u srcu mom“ prevazili klasični koncept drame. Ovo je ustvari scenska poema sva od neprebola. Toj ili takvoj dimenziji diprinosi sve u predstavi i čujno i vidljivo: najpre karakteristični dijalekt Crnogoraca, potom lepa crnogorska nošnja, doslednost svih aktera pri nijansiranju psihološkog profilom poverenog im lika, nužno i sa naglaskom na osobenost u pogledu na mentalni sklop svakog pojedinčano, a što je i odraz svekolikog zbivanja ne samo u stvarnosnom trenu, nego i u misli, u doživljavanju nesreće i nevolje. Sve je u ovim scenskim prizorima i sa funkcijom ostvarernja duboke simboličnosti kojom se, osim ostalog, nadomešta, nadgrađuje ono rečima, ne samo u ovoj priči, ono pri tragediji neiskaljivo, scenom (i životom i pozorišnom) neviljivo.
Uz doslednost u poštovanju rediteljskog koncepta, odnosno zahteva Fuada Tubačića, kvalitetu ove ansambl predstave osim stamenog Miljana Vukovića i Janka Lenđela, vidan doprinos daju glumice Violeta Кlopan, (u tumačenju lika Jane, Petkove žene), i Maja Baucal (kuma Petkova), te Mijailo Vojnović (Кup Petkov), a tumačenjem takođe epizodnih i efektnih uloga Boris Jurošević (austrougarski vojnik, posilni), kao i Slobodan Nogavica (u liku naratora, sinovca Кrsta).

4. aprila 2019.
U Somboru